Дефиниција
Акредитација је поступак оцењивања квалитета рада здравствене установе, на основу примене оптималног нивоа утврђених стандарда рада здравствене установе у одређеној области здравствене заштите, односно грани медицине. (Закон о здравственој заштити, 2005, члан 213.)
Постоји све већи захтев за спољашњом, независном проценом успешности пружања здравствених услуга насупрот формално утврђеном скупу националних стандарда.
Акредитација је најстарији и најпознатији облик спољашње процене здравствених услуга широм света. Акредитациони процес примењује стандарде изврсности, самопроцене и вештине здравствених професионалаца обучених и ангажованих у оквиру тимова за проверу.
Акредитација помаже организацијама здравствене заштите да открију сопствене предности и могућности напретка, а уједно и да боље разумеју циљеве и сложеност свог пословања. Када то увиде, организације могу да се посвете краткорочним и дугорочним плановима за побољшање резултата рада и почну са коришћењем расположивих ресурса на најефикаснији могући начин.
Акредитација обухвата самопроцену од стране здравствене установе ради евалуације нивоа њихове ефикасности у односу на постављене стандарде. Спољашњи тим за проверу, састављен од стручњака, врши процену рада здравствене установе. Процес акредитације је конципиран тако да обезбеди оквир који ће омогућити здравственим установама да дефинишу и имплементирају потребне промене и направе приоритете за континуирано унапређење сопствених услуга.